Dnevnik našeg iseljenika 2

1. septembar Naplatio pare od osiguranja. Zgadila mi se ova Amerika. Kao i Kanada, uostalom. Ubeđujem familiju da odemo u Diznilend. Posle ćemo da smislimo gde ćemo i kako ćemo... 8. septembar Potrošio pare od osiguranja. Ne znam kuda ćemo, deca bi već trebalo da pođu u školu. Sinula mi je napokon pametna ideja. Zovem rodbinu da me uputi u to kako da kupim stan u Sarajevu. Učimo ubrzano gramatiku, ja već uspešno razlikujem ekavicu i ijekavicu. Djeca brkaju meko, mehko i tvrdo 'c', zaboravljaju da umetnu 'h' gde treba, palatalizacija im nijedna ne ide od ruke. Šta li će s nas biti. 24. oktobar Rodbina mi hitno odgovara da ima jedan što bi prodao knjižaru i da ima ope' jedan u opštini koji bi pogurao za stan, ukoliko... Prodali auto i kompjuter. Poslali pare za stan. 25. novembar Papiri za stan u Sarajevu sređeni, sreći nema kraja. Mi smo bez para. Deca ne idu u školu. Svi pomažemo u obližnjoj samoposluzi, imamo dovoljno za motel i kartu. Pripreme za povratak u toku: gledamo u sobi CNN i pokušavamo da shvatimo trenutnu političku situaciju. Ja imam problema sa razumevanjem unutarnjih granica, nismo se valjda za to borili. Kažu mi da malo puno naginjem unitarističkoj politici, a da opet nisam dovoljno ekstreman da mogu lako da preživim političku realnost. Kažu mi isto tako da ne trabunjam. 24. decembar Poslednje pripreme za put. Uzeli najjeftinije karte, na prvi dan Božića, biće prazan avion. Teraju me da kupim leviske, ne mogu više da me gledaju u dronjcima. Fino smo se svi obukli, poneli smo nešto baterija, sveća, mleka u prahu, kafe i dve-tri čokolade, da obradujemo naše. Poslednja noć na ovom severnoameričkom kontinentu. Nalet ga bilo, i onog ko ga otkri, i ove što na njemu žive. 25. decembar Prvi dan Božića. Na putu do aerodroma blistaju ukrasi na palmama. Samo da se dočepam aviona. Nalećem na Deda Mraza u bermudama, šaljem ga u neku stvar. Predajemo stvari, oduzimaju nam vreću sa pirinčem i otpakovane vreće mleka u prahu... kažu zabranjeno po nekom njihovom zakonu. Ovo je već prevršilo meru. Psujem tečno. Oni se smeju. Budale. Stjuardesa me upozorava na to da pazim kako se ponašam nakon što sam ljubazno stisnuo pilota i viknuo mu na uvo: "Vozi Miško!". 27. decembar Amsterdam. Mmmm, osećam miris Evrope. Zadržavaju nas u policiji, kažu istekla nam oba pasoša, i crveni i plavi. Ma, koji ste mi vi - mislim se ja - tamo se ja više ne vraćam. Fino mu kažem: "No Amerika, no, niks, kaput, finito..." Prenoćili u policiji. Uzeli nam tariguz i sveće, kažu treba da prođe neko ispitivanje. Baš smo nadrljali. U policiji upoznajemo puno našeg sveta, svi idu na drugu stranu. Sveće mogu s nama, tariguz ostaje, zapaljiva materija. Otkidam malo papira sa jedne rolne, zlu ne trebalo. Niko ne primećuje. 31. decembar Nakon dve noći prespavane na amsterdamskom aerodromu, evo nas na putu za Beč. Svi smo se već međusobno posvađali. Optužuju me da sam ih ja uvalio u sve ovo, bez njihove volje. Ubeđujem ih da ne lupetaju i da ponavljaju gradivo, već smo skoro kući. Slećemo u Beč. Ah, Wienna, Shtrauss, Waltzer, Dunau - jes' klinac. Policija nas odvaja na poseban izlaz. 1. januar Novu godinu dočekao u krugu familije, u posebno ukrašenoj ćeliji. Gledam novogodišnji koncert kroz rešetke. Deci poklanjam čokolade, Fati sam uspeo da maznem jedan tester na Free Shop-u u Amsterdamu - Gyvency for men. Sviđa joj se. Miriše. Izgleda da će nas pustiti već za dva dana. Hrana puno bolja od one u Amsterdamu. Već sam skoro zaboravio ona čuda što smo jeli u onoj poganoj Floridi. Mekdonald, meklaud, mekintoš, Meksiko - to su samo neke od zabranjenih reči nakon našeg groznog McDonald's iskustva. 6. januar Zagreb. Servus lepi Zabreg moj, kaj se krije v mali toj. Opet bajbok. Uvoženje opasnih materija, oduzimaju nam baterije. Brzo nas oslobađaju iz policije, izvinjavaju se. Da ne bismo plaćali carinu, ostavljam lažni "roleks" u policiji i otkidam dugmad sa ženine jakne da pokažem da je korišćena. Niko iz familije ne priča sa mnom. Tvrde da je moja ideja o povratku glupa. Carinik se smeška, policajci se smeškaju, taksista se smeje - ja mislim da nešto debelo nije u redu. Nisu me čak pitali ni za putovnicu, domovnicu, šahovnicu... Pitam treba li mi viza, oni se svi grohotom smeju. Kažu, kak ste vi Bosanci bedasti. 7. januar Oduzimaju nam avio-karte, pominju neki međudržavni sporazum. Nije mi jasno, bunim se ko Grk u zatvoru. Odustajem, iz čarapa vadim zadnje dolarske rezerve. Odlučujem se na put autobusom. Taksista prima dolare. Sreća. Baš bih se obruko. Stižemo u poslednjem času na kolodvor, banka još radi. Menjam dolare u kune za kartu i KM (valjda kilometre?) za prtljag. U čekaonici svi puše, postaje neizdržljivo. Idem do klozeta da dođem sebi. Smrdi toliko da jedva stojim na nogama, nekako se dokopam izlaza. Guramo se na ulazu u autobus, neko je prodao višak karata, biće gusto. Ja pristajem na tri sedišta za četiri karte, pod uslovom da prtljag držimo u krilu. Bolje išta nego ništa. Hajd, mislim se, nek je živa glava. 8. januar Ovo pišem posle. Hladno je bilo da bi pingvini u nesvest pali. Al', opet, mislim se, kako je u Kanadi. Pokušavam da zaspim, ne mogu, muzički ukus šofera gori je od onog već lošeg predratnog. Neko povraća pozadi. Neko otvorio argetu i otpakovo kuvana jaja. Povraća mi se, da hoće da zaustave autobus. Autobus se zaustavlja na tri carine i tri policije. Oduzimaju mi kožnu jaknu koju sam pre rata kupio u Turskoj. Ja sam ukočen toliko da me policajci skidaju. Kakva noć. 11. januar Ovo pišem na kraju puta. Dva dana smo bili zaglavljeni na Makljenu. Sreća, neki iskusni putnik na ovoj relaciji imao je karton kuvanih jaja. Neki švercer pristaje da trampi paket argete za džepni "nintendo". Glupan, ja platio "nintendo" 4.99$ na rasprodaji. Nismo gladni. Ja sam ukočen, svaki me mišić boli. Sad svi imamo mesta, jer su policajci poskidali neke nevaljalce usput.